Одлазак

ЖЕЉКО ТОНШИЋ (1954–2014), РАТНИК ЛЕПОТЕ, ПОСЛЕДЊИ ПРАВИ ЕВРОПСКИ СИМБОЛИСТА
Човек библијских снова
Припадао је древној сорти посвећеника преко којих су нам стизала највиша објављења. Трагао за нашим анђеоским одразима, за копчама које нас повезују са небеским завичајем. Истраживао до крајности лепог. Обеснаживао ђубриште глобалног Некрополиса. Знао да симболи откључавају светове, океане загонетног сећања. Нерадо је говорио о свом делу, радије остављао да оно говори о њему. Слагао се са Томасом Маном: „Отворено признајем да презирем просечност. Она не зна ништа о мајсторству, па стога води олак и глуп живот“

Пише: Дејан Ђорић

Отишао је, заувек, принц српског сликарства.
Ко је тај загонетни мајстор, судија елеганције, цењен подједнако од реалиста и сликара фантастике? Да ли је он последњи велики српски сликар, једини после Милована Видака кадар да једну слику, Anteportas, посвећену теми Апокалипсе, ради три године? Или неко ко је водио најбољу сликарску школу у Србији, која је имала статус гилде, у којој је учитељ давао одликовања по степенима заслуга? Или све то заједно, па још много више?
Несхватљив садашњим мазалима и авангардистима, знао је да слику прелије преко ивица и израђује недостижне рамове, врхунска уметничка дела (у оне од металног лима укуцавао је и седамнаест хиљада ексерчића). Зашто водећи светски експерти за фантастичну уметност више воле да добију разгледницу са репродукцијом његовог дела него монографију неког другог нашег уметника? Да ли зато што је био вероватно последњи прави европски симболиста, залутао из времена прерафаелита у двадесет први век, уметник који је у српској култури отпора злу извео несвакидашњи подвиг? Када су 1999. године на Србију падале бомбе истоваране из „цивилизованих земаља“, Тоншић је у свом атељеу упорно, у знак презира према агресорима, сликао најлепшег анђела не само у новијем српском сликарству, оног анђела који га сада чува. Не знајући за научни рад награђен Нобеловом наградом 1996. године, открио је структуру сличну фулерену, ласерски синтетизованом молекулу изванредне лепоте.
Да, занимале су га крајности лепог, можда и терор лепоте, али и окултно. Правио је магичне текстуалне забелешке на сликама, сублимисане поруке које је прекривао слојем боје да би деловале скривено. Имао је библијске снове, и на отпадима је проналазио књиге о анђелима и анђеоске скулптуре, одразе своје праве природе.
Није био окренут само прошлости. На неки чаробан начин његово сликарство, без изложби, каталога, монографија или документације, било је опомена будућности и зато је тако дубоко поштовано. За боље разумевање тог разноврсног опуса ипак се треба окренути уназад.

С КРСТОМ ОД РУЖИНОГ ДРВЕТА

Вилијем Батлер Јејтс, један од вођа „Златне зоре“, окултне групе најинтелигентнијих људи Велике Британије с почетка двадесетог века, певао је:
„Центар не држи више и анархија је провалила светом.“
Каквог смисла има данас сликати и славити лепоту када је Марсел Дишан, одавно, ненадмашну Ђоконду прогласио курвом а историчари уметности његову пишаоницу уздигли до уметничког симбола епохе? После тога пут даље води ка нељудском, ка пропадању у поноре негативне теологије авангардизма. Појавили су се антихрамови, центри поништења светости, који доносе само хаос и расуло. Градови се полако претварају у један једини, у Некрополис, у живи електронски организам који ће челиком, струјом и апсурдом оковати целу планету, како је предвидео опат Пјер Тејар де Шарден. О свету изопачених вредности Жан д’Ормесон каже: „Ако нико не зна да исцрта врт, изгради храм, напише оду, прослави култ богова, како је могуће обновити културу и цивилизацију, обновити радост живота и спознаје?“
Модерну уметност као царство инверзије први је сагледао Миро Главуртић, окултни али и ултракатолички вођа групе „Медиала“. Мирча Елијаде је приметио да су дојучерашњи богови уметности бачени на сметлиште, а лепота је, сматра Ханс Седлмајр, одавно демолирана. На путу ка коначном тријумфу (пост)модерне просечности укинуто је естетско. Критичар који би хтео да успостави вредносни критеријум наликовао би Дон Кихоту.
Уметницима који се супротстављају превласти бога Мамона теже је него другима. Они носе крст од ружиног дрвета, мирисан и трновит. Уметничко су подземље, изгнаници из данашњег света, мартири лепоте. У складу са надом Јозефа Бојса да уметник више никада неће узети кичицу у руке, проглашени су за кописте, кичере и анахронисте. Мало ко је свестан да ни модернизам није ослобођен кича.
У целој Европи у новије време постојао је само један сликар обновитељ ингениозних захтева симболиста. Настојао је херојски, упркос времену, да разлоге лепог доведе до краја. У чему је смисао оваквог потпуног предавања чарима сликарства и упорног, витешког непосустајања? Није ли то можда егоцентризам мајстора који се уздигао изнад осталих и са висине посматрао људско стадо? Или је у питању хир, каприц неког коме су подједнако страни недоучени сликари као и експериментатори који не помишљају да би публици требало понудити и мало уметности? Није ли то аристократски презир победника, оног који је највише и најбоље урадио, и тако одбацио слабости и прљавштину овог времена?

У ОНОСТРАНОЈ СВЕТЛОСТИ

Жељко Тоншић се можда последњи тако поносно, елегантно, вешто и слободно уздигао изнад рушевина светске уметности. Тематика његовог сликарства не може се разумети без католицизма, који је активно исповедао (и сахрањен је на малом католичком земунском гробљу).
Неки од највећих српских умова проглашавали су Београд тајним центром света. Тоншић је произашао из београдске гнозе, езотеријског круга, али је превазишао уске оквире и одређења. Спасао се из света трулежи и за живота винуо у нетрулежно царство лепоте, доброте и истине, досегнувши космичку, онострану светлост. Његова магичност, снови и слава која расте указују да је изабран.
Мислиоци, монаси и уметници попут њега својим чинодејствовањем бране овај свет од потпуног распадања, пламте духом, отварају путеве сакралном. Неки то чине можда само у име једног цвета или великог белог облака. За Жељка Тоншића је култ савршенства и форме био изнад свега. Ратницима за лепоту овај свет заправо ништа не значи. Њиховом делу се не може ништа додати нити одузети.

***

Симболи и посвећења
Жељко Тоншић рођен је 1954. у Београду. Завршио је Средњу дизајнерску школу, смер за индустријски дизајн, потом и Академију уметности, одсек фотографија. Једну деценију бавио се графичким дизајном, а онда се потпуно посвећује сликању. Посвећује, у дословном смислу. Прву самосталну изложбу имао је 1992. Израстао је у једног од најрепрезентативнијих представника српског симболистичког сликарства на прелазу векова. Изузетно цењен, нарочито у иностранству, па стога не чуди што се његова слика налази и у замку-музеју Гријер, у „најбољој европској колекцији савременог фантастичног сликарства“.
После борбе са тешком болешћу, преминуо је 5. јула 2014. у Горњој вароши свога Земуна. Сахрањен је 7. јула, тачно на свој 60. рођендан.

***

Слике и сликовнице
Нерадо је говорио о свом делу. Радије је остављао да оно говори о њему. Гајио је отмени презир према баналности маркетинга и ужасу општег самохвалисања. Живео је као тихи боготражитељ, посвећени мајстор, ратник лепоте, спокојно носећи свој крст на том путу.
– Сликари су увек су у неким својим световима и размишљањима – говорио је. – Исконски сликар је непрестано у својој слици. Тако настају слике које имају енергију, тајну и смисао. Оне те саме везују за себе, стојиш пред њима опчињен и шокиран. Ако није тако, то није слика него сликовница, и није мајсторство него штанцовање. Када модерни сликари нешто насликају, морају да то објашњавају на 25 страна текста, не би ли некога заинтересовали за ту мазарију и не би ли јој придали значење које нико не види.

***

Горња варош
Мајсторска радионица Жељка Тоншића, у Светотројичној 21, била је вероватно најбоља сликарска школа за младе уметнике. Имала је програме за цртање, сликање, графику и вајање. Припремала је за упис на елитне студије и у уметничке школе. Њени полазници имали су огроман проценат пролазности. И уметници са високим дипломама долазили су ту да доуче неке вештине и тајне заната.
Жељко Тоншић становао је изнад Мухара, у Добановачкој. А већина његових ремек-дела настала је у атељеу у улици Јосипа Шенера 9, у насељу „Галеника“.
Све у Горњој вароши његовог Земуна.